The Versatile Blogger Award

Блогери се опет играју. Овај пут су правила следећа:

потребно је да се у свом тексту захвалите особи која вас је номиновала:

Јавно се захваљујем мом земљаку Синиши Миловановић, који ме је номиновао за ову занимљиву награду. Ако нисте до сад – посетите његов блог. Има занимљивих прича и прелепих фотографија 🙂

номинујте до 15 аутора/корисника WordPress-а. Може и мање од 15, али никако више

Летимично сам бацила поглед на номинације, и видела да су многи које бих ставила на свој списак већ номиновани. Тако да мој списак изгледа овако:

Лептиров дом
У месечевом гнезду и друге приче са сребрне стазе
Deborissima
Сопствени портпарол
Хофманагица
Музика мог срца
Ето тако…
Нена и свет око Нене

у свом тексту објавите правила и слику награде:

поделите са свима 7 чињеница о себи

Ја волим овакве изазове. Подсећа ме на писање састава на слободну тему. Са друге стране, пружа нам могућност да се боље упознамо. Па, да кренем са писањем 7 чињеница о мени:

1. не волим рођендане
У ствари, док сам била дете, као и свако дете, радовала сам се рођенданима јер рођендан подразумева торту и поклоне 🙂
Касније сам схватила да је то дан када на списку година додајемо још један број…
Онда сам схватила да је тај дан, у ствари, празник моје маме, јер је она тог дана добила најлепши поклон на свету – мене. У светлу тог тумачења, и ја у октобру и априлу спремањем свечаног ручка и торти за своју децу исказујем Господу захвалност на три анђела која дао ми је на старање!

2. волим гимнастику и клизање
Док сам била мала тренирала сам (спортску) гимнастику неких 2-3 године, чак сам ишла и на републичка такмичења. Кад су, након неких пола године вршили тестирање за ритмичку гимнастику ја нисам прошла јер имам слабу координацију око-рука (бацила сам лопту и уместо да је ухватим – она је одлетела на други крај сале). Кад се само сетим колико је тренер имао муке да ме наговори да прескочим козлић, а кад сам коначно савладала страх – нико није био срећнији од мене.
Клизање сам сама научила и сваке зиме сам дане и дане проводила на клизалиштима… Данас, кад стигнем, гледам такмичења у клизању, а са мном и Ана и Марина 🙂

3. свирала сам виолину
Моја жеља је, у ствари, била хармоника (и научила сам да је свирам и свирала сам у школском оркестру), али у музичкој школи за хармонику није било места. Преварили су ме са причом да је важно да упишем музичку, а да ћу се после лако пребацити на хармонику… Испоставиће се да сам таленат за виолину 🙂 Али, и таленат треба да се негује и усмерава, а ја сам имала лошу наставницу, која баш зато што сам била талентована није хтела да ради са мном. Па, ипак, завршила сам нижу музичку и три године средње музичке, упознала тај необичан свет уметника…

4. не волим програмирање
Никада га нисам волела. И данас сматрам да је хардвер много занимљивији од софтвера. Али, стицајем околности, годинама већ ђаке, између осталог, учим и програмирање. И сматрам да је штета што, без обзира што већина њих кроз целу основну школу има информатику, углавном ништа не науче, тако да програмирање (односно, програмерски начин размишљања) почну да уче тек са 16-17 година!

5. била сам у рецитаторској секцији
Ја сам била од оних ђака који су ишли на све могуће секције: и хор, и оркестар, и рецитаторска, и ликовна (све док ми наставник након пар часова није рекао да је и за мене и за њега губљење времена и да је боље да одустанем)… Рецитовање, боље рећи – поезија, је моја велика љубав… Сећам се колико сам труда морала да уложим за „Петровачку цесту“, али и данас кад се сетим те песме ја се најежим!
Данас сам имала прилике да присуствујем школском такмичењу рецитатора у школи где радим. Мало је рећи да сам уживала. Али, о томе и о маскембалу и карневалу на коме су учествовала моја деца – неки други дан 🙂

6. један од градова који су нераскидиво везани са мојим детињством је Параћин
Моја мама је рођена у Параћину и откад знам за себе најмање два пута годишње сам ишла тамо! И данас је то моја оаза мира… Иначе, то је једна од чувених случајности које су нас спојиле 🙂

7. фолклор
Као мала нисам волела фолклор. Нико од мојих другова није ишао на фолклор. Некако смо сви били у западном фазону: рок, поп, хеви метал…
Ана је још као мала, ни три године није имала, била опчињена фолклором. Иде већ четири године на фолклор и заиста ужива у томе. Марина је, такође, кренула њеним стопама и она већ две године иде на фолклор. А од прошлог априла, дакле још мало па годину дана, и мама им се придружила – постала сам рекреативац 🙂 Кренула сам као апсолутни дудук! А сада већ препознајем кораке које смо учили у кореографијама на концертима.

Хммм… Мени је ово деловало као наставак приче о „сликама из детињства“, а вама?

Advertisements

8 comments

  1. Повратни пинг: The versatile blogger award – sa Robinsonove tačke gledišta :) | Sopstveni portparol
  2. hofmanaginica

    Hvala na nominaciji. Ne bih da krsim pravila igre ali trenutno sam u nekoj stisci sa vremenom a i nemam nekih zanimljivosti o sebi 😉 u svakom slucaju, mozda nadjem vremena za kratak blog samo ne znam jel vremenski ograniceno: do kog datuma treba da objavim svoje nominacije i ono sto uz to ide?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s