Недеља мироносица
Христос воскресе!
Данас се сећамо жена које су прве сазнале за Христово васкрсење. Није случајно што је Господ жени дао да роди Спаситеља, и што је жене удостојио да прве сазнају оно што чини основ наше вере. Јер жене су очувале нашу веру, оне су тихо и ненаметљиво училе децу да моле се Богу, да боје се Бога… Оне су се молиле пред славском иконом плачући, у тишини ноћи кад их нико не види… Чак и кад су трпеле разна искушења, чак и кад су саме страдале молиле су се у себи, светој Петки и Мајци Богородици… Господе, подари нама женама смиреност и веру жена мироносица, да Те и ми прослављамо чиста срца!
Са друге стране, данас прослављамо дан преноса моштију светог владике Николаја у Србију. Још једна прилика да покажемо, првенствено себи, да ли смо достојни назвати се потомцима светог Саве!
Свакодневно нас затрпавају бројем заражених и умрлих, а мене потресе једна мала, обична смрт. Не, није обична, страшна је у свом пркосу лудилу које нас окружује. И тужна за породицу. Као и свака смрт, уосталом!
И ове године ме је сачекала Анина констатација „Нелогично је да се празник рада прославља нерадно„. Овај пут сам јој објаснила да је то дан када се сећамо штрајка радника који су се борили за боље услове рада, па смо обе закључиле да би било логичније да се зове „празник радника“.
Подсетимо се да је „Замах прве индустријске револуције и индустријализације у 19. веку обележио немилосрдно искоришћавање радника и радница од стране власника и послодаваца. Мале наднице, дневни рад од 12 до чак 18 сати, искоришћавање дечје радне снаге и живот на ивици егзистенције резултирали су низом штрајкова у којима су се захтевали достојнији услови рада и живота. Врхунац се догодио у Чикагу, маја 1886. године, када је на улице изашла маса од око 40.000 припадника радничког покрета истичући захтеве симболизоване у три осмице: 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати културног образовања. Власт је на демонстранте послала јаке полицијске снаге те је избио жестоки сукоб при чему је шест радника убијено, а њих педесетак рањено. Много је демонстраната ухваћено, а вође штрајка изведени су пред суд. Петоро их је осуђено на смрт, а тројица на дугогодишњу робију.“
Како би се осећали радници из Чикага када би видели да и данашњи радници имају мале наднице, дневни рад од 12 до 18 сати, искоришћавање дечје радне снаге и живот на ивици егзистенције?! И то како у фабрикама, тако и у „господским занимањима“. Данашњи радници су постали робови! Многи у страху да остаће без посла трпе свакаква понижења. Да ли су радници спремни за нове демонстрације и да ли би то нешто променило?!
Мислим да нам је свима много потребнија промена свести, да сами себи признамо да ми нисмо робови, да смо људи! Потребно је само мало храбрости. Ево, ја ћу прва, док траје ово ванредно стање и рад од куће, ограничити себи бављење школом на временски период од 10 сати (нисам све време уз лаптоп и телефон, па сам зато узела дужи временски интервал), након истека тог времена и током викенда, посветићу се својој породици и себи!
Мало храбрости треба
да човек буде са Богом,
али прво мора да научи
да буде сам са собом,
да смири мисли своје
и избаци бриге света,
да очисти срце своје
да буде као у детета.
Човеку све ово тешко пада,
јер навикао да буде главни.
Али, кад осети Љубав Бога
тек тада схвата колико је мали,
колико без Бога не може ништа,
иако хтео би све.
Само човек са Богом у срцу
зна да слободан је!
cy3a 