30. августа 2020.

Само још један сан

Док је стајала на аутобуском стајалишту и посматрала црвене тачке на тротоару које показују где људи треба да стоје док чекају долазак аутобуса сетила се сцена из научнофантастичних филмова у којима људи, скоро роботизовани, ходају у савршеном реду, свако зна своје место, нема гурања, нервозе… Додуше, у тим филмовима људи не носе маске. И, углавном, приказују постапокалиптично друштво. Можда се због тога људи, и то с правом, плаше. Јер, стално нам говоре да морамо да научимо да живимо са овим вирусом. Творци овог вируса планирају да ово траје јако дуго, како би људе научили послушности, како би постали роботизовани као људи у оним научнофантастичним филмовима.
Тргла се на звук телефона. Још једно обавештење са неке од друштвених мрежа. Неко је објавио једну од оних текстуалних фотографија које би требало да нас насмеју:

Њој то није било смешно. Родитељске групе на виберу јој служе искључиво за пренос информација. О поласку у школу треба да одлучују људи којима је то посао. Проблем је што већина њих не ради свој посао, већ изигравају звезде друштвених мрежа!
Пита се: „Када смо се претворили у овакво друштво? У научнофантастичним филмовима сви поштују правила. Код нас ако не поштујеш правила ти си фаца, јер си преварио диктатора! Зар у научнофантастичним филмовима нема диктатора?„
Удобно се сместила у аутобусу, знајући да је чека дуго путовање. Трудила се да не обраћа пажњу на људе око себе, да не пребројава ко носи маску а ко не. Верује да је свако највише одговоран према самоме себи.
Наставила је размишљање. У научнофантастичним филмовима заплет почиње када главни јунак схвати, осети, спозна да нешто није у реду. Углавном дође до закључка да је он, из неког разлога, другачији од свих око себе, и свим силама се труди да то сакрије од других. Оно што је заједничко свим тим филмовима је чињеница да су њихови аутори атеисти, и да се нигде током филма не спомиње постојање Бога (или се помиње у негативном контексту) Зато и не чуди мање-више исти крај – диктатор и савршено друштво побеђују, а главни јунак бива изопштен из друштва, или враћен на прави пут! Боље се и не може очекивати у свету без Бога.
Сетила се разговора са колегом, у вези овог вируса који им је тотално променио животе. Он је рекао: „Научници немају појма шта га покреће. Уопште се не понаша као обичан вирус. Касирке у мега маркетима и конобари, иако би се очекивало да умиру као муве јер су у сталном контакту са милион различитих људи, уопште нису више заражени од осталих категорија. А са друге стране, у неким забаченим селима, где уопште немају додир са другима, цела села заражена.“ Она сваки дан захваљује Господу на једином делотворном леку, чију делотворност из недеље у недељу потврђује!
„Наше друштво је далеко од савршеног, али сваки појединац може да мења себе и да се труди да буде што ближи савршеном човеку (и савршеном Богу!)!„
Човек има урођен страх од непознатог. И увек претпоставља најгоре, тако да ће радије напасти него допустити могућност да се брани. Тако и приказују сусрете Американаца са ванземаљцима. Чак и руски филм „Сила привлачности„, иако на први поглед има другачији приступ, у основи експлоатише страх од непознатог и војску припрема за напад! Мада, порука на крају филма је нешто што амерички филмови немају: „Један туђинац из далеког свемира веровао је више у нас него што смо сами веровали у себе“ Има, додуше, и неколико америчких филмова чија је порука „без љубави ништа“, али остаје чињеница да при првој помисли на долазак ванземаљаца СВИ најпре помисле на напад!
Осврнула се око себе и закључила да јој овакав режим вожње у аутобусу савршено одговара. Није од оних који са сваким ко седне поред њих започну разговор као да се познају цео живот. Воли мир, да може да утоне у своје мисли.
Опет звук телефона. Није стигла ни да га узме у руке почео је да звони. Зове је пријатељица, мајка малих школараца. Почиње да вришти у слушалицу: „Ја ћу дефинитивно одлепити. Да ли је могуће да ће овако бити кад деца крену у школу? Да ли је могуће да нећу смети да их пошаљем у школу, да ми их не би отели? Они једва чекају да крену у школу, да се виде са другарима, да могу да наставе нормалан живот који су им прекинули оним ванредним стањем. Сад се плашим. А не желим да седе у кући, па нисмо ми глупи Американци да школујемо децу од куће„. Успева некако да је смири, и тек кад је завршила разговор погледа шта јој је послала:

Прошле су јој кроз главу слике аветињски празног града током три месеца ванредног стања. Многи људи за све то време нису уопште излазили из кућа. Сви су се трудили да сакрију панику и страх. И онда је власт дозволила нормалан живот. Шта они који пишу онакве објаве на друштвеним мрежама мисле? Родитељи школараца су ионако у паници од повратка у школу након толико месеци „паузе“, још само треба неко да им диже притисак!
У Књизи постања пише:
„И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.
И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.
И још рече Бог: ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну.
А свјему звјерињу земаљском и свјема птицама небеским и свјему што се миче на земљи и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако.
Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести.„
Ове речи су биле инспирација за филм Шести дан. Научнофантастични филм који се дотиче теме клонирања. Наводно забрањено клонирање људи, али клонирање кућних љубимаца не само легално, већ и уносан бизнис. „Мада, мени је то морбидно, да вештачки покушаваш да оживиш некога ко је умро!“ У мислима се вратила на филм који је синоћ гледала. Још увек под утиском, нарочито када се одмота клупко, када сви постану свесни да се у клонове намерно уграђује генетска грешка, како би им се ограничио животни век. Све се своди на класичан капиталистички начин размишљања, што је можда и морбидније од саме идеје да неко ко је умро настави да живи!
А шта рећи за трилогију (четири филма) Игре глади? Безбрижни Капитол чији становници представљају све оне богаташе који од беса не знају шта ће. Дванаест Дистриката, сваки са својом привредном граном, представљају разне нивое робова. Тринаести дистрикт – класично Подземље! Држава Панем, да би забавила становнике Капитола, а Дистрикте учврстила у слепој послушности, сваке године организује монструозни ријалити Игре глади. Победница, Кетнис, у поновљеном боравку у Арени, стрелом коју је одапела у енергетско поље око Арене несвесно је започела револуцију. Стрела коју одапиње пред крај филма требало би да означи победу побуњеника.

Зачула је неки шум иза себе. Окренула се и…

Буди се, лежи у кревету, и по обичају, узима телефон у руке. На екрану пише „недеља, 15.3.2020.“ Хвала Богу, само још један ружан сан је иза ње!